Почетна

 ''Петар Пан''

 

Балет ''Петар Пан'': Бајковита авантура

С.П. 11. новембар 2012. 21:31

Солисти и ансамбл Балета Народног позоришта у Београду у суботу су извели премијеру ''Петра Пана'' , балета у кореографији Американца Бруса Стајвела, а на музику Томаса Е. Семанског.

 

 

Награђивани честим и снажним апалузима солисти и ансамбл Балета Народног позоришта у Београду у суботу су извели премијеру "Петра Пана", балета у кореографији Американца Бруса Стајвела, на музику Томаса Е. Семанског. Кореограф и актуелни директор Балета Народног позоришта Стајвел осмислио је динамичну и ефектну представу са брзим изменама сцена која је од самог почетка остварила контакт са публиком.

Од прве појаве Петра Пана (Јован Веселиновић) који на сајли "улеће" на сцену препуно гледалиште је често "загрејавало" дланове и повицима одобравања поздрављало играче.

Играчки најзахтевнију ролу је имала Звончица. Виртуозно ју је одиграла Силвија Джуња која је стално "треперила" кроз ову бајковиту авантуру "за децу и одрасле".

Али, Венди (Бојана Жегарац) и њена браћа у причи, Мајкл (Милош Кецман) и Джон (Милош Марјан) подједнако су у ваздуху на сајлама и на даскама позорнице били разиграни играчки и убедљиви глумачки.

Балет је проткан хумором, али у "Петру Пану" најгласнији смех измамила је споредна улога - Крокодил (Жељко Гроздановић) а није заостајао ни Капетан Кука (Нејтан Котам). Специјални ефекти, односно летење на сајлама је било оно што се гледаоцима посебно допало и што је са пуне треће галерије изазивало најбурније реакције.

Жовијалности представе знатно су допринели и најмлађи учесници - ученици Белетске школе "Лујо Давичо" и Балетске школе Националне фондације за игру.

Костими Олге Мрђеновић, као и сценографија Бориса Максимовића су у потпуности маштовито били градивни елемент "Петра Пана" - балета који пре свега треба да привуче децу, и тиме гради будућу позоришну публику.

''Изложба о Милораду Мишковићу''

         

У Историјском архиву Београда на изложби посетиоци ће моћи да виде фотографије из Мишковићеве богате каријере, слике са проба, нацрте костима које су највећи модни креатори, попут Пјера Кардена, радили за Милорада.

ИГРА је друго лице хода. Узвишен ход мушкарца или жене који спавају стојећи. Игра је сачињена од кодова, крила, замаха ногом по дну мутних вода, где живе они који не играју - записао је 1950. године славни писац и сликар Жан Кокто инспирисан покретима руку и тела великог балетског уметника Милорада Мишковића, који је 21. јуна преминуо у Ници.

Коктоов текст, заједно са оригиналним цртежом Мишковићевих руку, само је један од експоната на изложби која се у петак отвара у Историјском архиву Београда. Отварању изложбе претходиће полагање урне са пепелом великог уметника у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
- Мишковићев легат је у Историјском архиву Београда, скоро смо добили део његове заоставштине. Нјегова жеља је била да не буде никакве комеморације, па је ово на неки начин, опроштај од њега који би му се, верујемо, допао - каже за „Новости“ Снежана Лазић, која је са Мирјаном Обрадовић и Јеленом Митровић Коцев аутор ове изложбе.
Посетиоци могу да виде фотографије из Мишковићеве богате каријере, слике са проба, нацрте костима које су највећи модни креатори, попут Пјера Кардена, радили за Милорада и његове представе. Пред публиком су три оригинална костима: за лик Алберта у „Жизели, који је израдио Карден, потом онај из „Ромеа и Јулије“ и костим Луја ДжИВ из представе „Празник краља Сунца“, поклон чувеног играча и кореографа Антона Долина.
- У галерији су изложени и реквизити, панова фрула, сандала и грозд из представе „Поподне једног фауна“, за коју је Мишковић рекао да му је један од омиљених. Један кутак посвећен је и његовој чувеној представи „Прометеј“ - објашњава Мирјана Обрадовић

Један од експоната са изложбе, Фото В. ДАНИЛОВ

 

           

''Ин мемориам: Збогом, принче игре!''

 

             

Преминуо Милорад Мишковић, српски балетски уметник. Заслужио место у свим светским енциклопедијама и лексиконима плеса

Милорад Мишковић

ЈЕДНА тужна вест стигла је из Француске: у Ници је, у 86. години, преминуо Милорад Мишковић, српски балетски уметник најимпресивније међународне каријере.

Нјегово родно место је Ваљево, Београд је град у коме је (од славне Нине Кирсанове) открио лепоту уметности игре, а Париз културна метропола са чијих се позорница винуо и до других висина светске балетске сцене. Као талентовани, тек пунолетни играч београдског Народног позоришта, Милорад Мишковић се са успешног концерта наших уметника у палати Шајо, 1946. године, није вратио из француске престонице. Ускоро ће му се отворити врата познатог Театра Шанзелизе. И тако је почела једна велика балетска прича, међу нашим уметницима досад незабележена, која ће му "резервисати" место у свим светским енциклопедијама и лексиконима игре.
За њега балете креирају највећи кореографи, као што су Баланшин, Бежар и Пети, који се несебично одрицао и сопствених улога да би публика у тим ликовима видела и овог нашег Принца игре, како су га у Паризу, и шире, често називали. Нјегове партнерке биле су тадашње славне балерине: Алисија Маркова, Ивет Шовире, Карла Фрачи, Жанин Шара, Нина Вирубова, Розела Хајтауер, Зизи Жанмер... После игре у више престижних светских трупа, Мишковић је основао сопствену, кроз коју су прошли још неки истакнути југословенски играчи. Из тог периода посебно се памти Бежаров "Прометеј", којег је велики кореограф креирао за нашег играча и његову трупу.
Шездесетих година прошлог века, славни "бегунац" поново је и пред својом првом публиком: на сцени београдског Народног позоришта игра у "Ромеу и Јулији", "Жизели", "Хуану од Царисе" и "Сиду". Не заборавимо да су његове партнерке овде, а неке и у свету, биле: Душка Сифниос, Јованка Бјегојевић, Вишња Ђорђевић, Лидија Пилипенко, Душица Томић... А када је његово време игре на сцени прошло, Милорад Мишковић ће се њој посветити, опет на највишем нивоу, у лику челног човека ЦИД (Савет за игру) Унеска. После два мандата на том важном месту, он ће бити проглашен и за њиховог доживотног почасног председника.
Мишковић је у Београду основао и своју фондацију. Она помаже и помагаће уметност, којој је часно служио до краја, и која ће, истовремено, чувати и успомену на овог нашег великана игре. Кремација његових посмртних остатака биће у Француској, док ће урна касније бити пребачена у Београд. О дану полагања урне Фондација ће јавност накнадно обавестити.

 

''Нјујоршка трилогија у Новом Саду,

 

Сомбору и Београду''  

 

      

Музичко-балетски спектакл Александре Вребалов и Душана Тинека. Тинек је познат у свету по својој упечатљивој мешавини театралности, музике и хуманизма у форми модерног плеса

РЕТКОСТ је да неко уметничко дело из Нјујорка премијерно буде изведено миљама далеко од најмногољуднијег америчког града, и то у Србији.

Управо таква, несвакидашња премијера балетског спектакла “Трилогија”, аутора Александре Вребалов и Душана Тинека, биће изведена у уторак увече у Српском народном позоришту у Новом Саду. Турнеја ће бити настављена 16. маја у Сомбору, а два дана касније у Београду.

Композитор Александра Вребалов, која већ годинама живи и ствара у Нјујорку, прошле године, свом родном граду Новом Саду већ се одужила специјалним “поклоном” - Опером “Милева” поводом 150. рођендана СНП. Овога пута долази са “Трилогијом”, балетским делом за који је она компоновала музику, а кореографију је урадио Душан Тинек, рођењем Чех.

Тинек је познат у свету по својој упечатљивој мешавини театралности, музике и хуманизма у форми модерног плеса. Образовао се у Нјујорку и плесао са неколико најпознатијих група. Пре 10 година основао је осмочлану плесну групу “Душан Тyнек Данце Тхеатре” која је одушевила публику у најпознатијим њујоршким плесним аренама.

 

ЧЕТВРТИ НАСТАВАК ПОДСТАКНУТ одличним пријемом прва два дела “Трилогије” у Нјујорку и срдачном добродошлицом у Новом Саду, Тинек је најавио могућност да “Трилогија” у скорије време добије и - четврти део.

 

- Случајност је да смо се Александра и ја упознали тек пошто смо обоје провели по неколико година у Нјујорку - каже Тинек. - Али, нимало није случајно да се одлично разумемо као људи и као уметници, јер обоје потичемо из источне Европе, дакле из комшилука смо.

Александра је композицију студирала у Новом Саду, а магистрирала и докторирала у Америци. Аутор је више од 50 музичких комада. Нјен опис подразумева и бројна поручена дела, писана за њујоршки Карнеги хол и Фестивал балета у Провиденсу. Добитница је неколико награда Удружења композитора Америке АСЦАП, која укључује и стипендију Леонарда Бернштајна.

- Душан и ја смо се упознали пре десет година путем и-мејла, када је предложио да уради кореографију на мој комад “Паннониа Боундлесс”, а затим и за “портале” - казала је у понедељак Александра Вребалов.

После одличног пријема публике и критике, као и позива да нову кореографију развије у студију код Баришњикова, Душан је предложио Александри да напише музику која би тематски и драматуршки заокружила целовечерњи програм. Тако је настао трећи дао трилогије (“Бродски дневник”) инспирисан легендом о Одисеју и Пенелопи. Сва три дела укупно трају 75 минута. “Трилогију” носи трупа од осам играча.

 

 

 

 ''Душка Сифниос: Непролазни жар за

игром ''

  

    У припреми биографија примабалерине, која је прославила београдску сцену. Игра захтева много рада и размишљања, али пре свега морате себе да упознате

Душка Сифниос

 

 

ЈЕДАН од највећих кореографа 20. века, чувени Морис Бежар, свој славни балет на музику Равеловог "Болера" посветио је Душки Сифниос. Наша примабалерина играла га је пре Маје Плисецкаје, а у улози у којој је Бежар првенствено видео њу, до сада се окушало педесетак врхунских уметница са свих крајева планете и чак један играч!

Светску славу коју је Душка Сифниос донела београдском балету, на известан начин моћи ће ускоро да одуже и Србија и Народно позориште, у коме је већ у првој послератној деценији играла главне улоге на репертоару. У припреми је биографија ове изузетне уметнице, коју је на основу њених сећања написала Бранка Вуковић, а према првим преговорима са челницима националног театра и министарства културе, промоцију би догодине, на Светски дан игре, пратила и пригодна светковина.
Идеја наше примабалерине је да се тог дана изведу и два балета која су обележила њену каријеру: обнова "Чудесног мандарина" Беле Бартока у кореографији Димитрија Парлића и незаборавни "Болеро" у интерпретацији чланова Бежарове трупе.

НА СЦЕНИ - ЛИЧНОСТ УВЕК су ме бирали за улоге у којима је било потребе да се изрази експресија, а и нисам волела да на сцени, као принцеза, носим круну и вртим се. Било ми је драже да чачкам по својој личности. За балет је потребно имати урођену предиспозицију, није ту важна само школа. Мада је мој професор била чувена Нина Кирсанова, педагог, кореограф, историчар уметности, археолог, пуна ватре и у позним годинама - каже Душка Сифниос.

- Та биографија не би требало да буде само мој животопис, већ нека врста лексикона за младе играче, из којег би увидели да се и без савршене технике и потенцијала за примабалерину или првог играча, ипак може успети, уколико поседујете жар за игром - објашњава Душка Сифниос за "Новости". - Целу каријеру одиграла сам између Народног позоришта и Бежаровог балета. Била сам у авиону непрестано, имала и по двадесет представа месечно. Никада нисам била балерина која чека испред врата неке трупе, већ су кореографи тражили да радим с њима. Волела сам да радим и пружила ми се прилика за то. Игра захтева много рада и целодневног размишљања, али пре свега морате себе да упознате сасвим. Ваше тело мора стално да ради за вас.
Док је кораке на светској сцени правила уз подршку Бежара, ослонац њене каријере у Београду био је рад са Димитријем Парлићем, па јој је тужно што се успомена на овог великана код нас не негује тако што ће се више играти његове кореографије:
- Пре 12 година сам са новим играчима обновила "Чудесног мандарина", али се он више не изводи, иако је направљен и нови декор према скицама Душана Ристића. Ту кореографију знала сам напамет, јер сам је играла 20 година.
Када је почињала каријеру, у послератно време млади уметници били су пуни елана, присећа се:
- Стално смо питали шта ћемо да радимо, а не колико ћемо да зарадимо. Сви смо били радни као пчеле. Уживали смо да стварамо у тој заједници. Ништа нам није било тешко. Данас је прво питање колико то кошта. То су ме питали у Министарству културе када сам им предложила овај пројекат. У оно време били смо више него сиромашни, а имали по неколико премијера месечно, да не говорим о представама, гостовањима. И било је пара за културу. Увек сам играла уз пратњу оркестра, чак ни пробе нисмо држали уз музику са траке, него су нас пратили сјајни пијанисти. Данашњи људи на водећим местима у уметности нису на нивоу наших руководилаца из 1951, када сам ушла у Народно позориште.
У тим раним данима, прекретница у каријери била је једна класична улога, коју ће чак 177 пута одиграти на матичној, али и бројим сценама широм света - Жизела, у кореграфији чувеног Руса Леонида Лавровског.
- Била сам најмлађа солисткиња и дословно ме је извукао из једног ћошка у коме сам стајала, после часа на коме је проверио играчке способности ансамбла - прича Душка Сифниос. - Видео је како сам му стидљиво пришла и инсистирао је да будемо сами у сали на пробама, како би ме психички спремио за ту улогу.
Нјен заштитни знак, ипак, остаје Равелов балет, по коме је забележила и историја светске игре:
- Бежар је "Болеро" радио са мном и за мене, и признао ми је да му се чинило како то наше спајање доноси неки нови живот. Сама музика наметала је игру која подсећа на математику, све је ту исто, а није исто. Тај балет траје 17 или 18 минута, зависно од диригента, ако диригује мало брже можете и умрети на том столу на коме га играте - закључује наша примабалерина.
СРЕЋА У НЕСРЕЋИ У ДУБРОВНИКУ сам пала на степеницама, напрсао ми је пети пршљен и док сам још лежала на том дубровачком камену, прва мисао ми је била: "Готово је са балетом" - сећа се наша примабалерина. - Паузирала сам због тога шест година. Морала сам да будем веома стрпљива да бих поново почела да играм, али сам већ имала двоје деце и нешто чему сам могла да се посветим. У свакој несрећи има и среће.